Пошто је познавао грчки и латински, упоредио је латинске преводе Библије, као што је Вулгата, са изворним текстом грчког дела Библије, познатим и као Нови завет. Сматрао је да је веома важно познавати саму Библију, то јест Свето писмо. Зато се залагао за то да се оно преведе и на друге језике.

Еразмо је био за унутрашњу реформу Католичке цркве. Веровао је да хришћанство треба да буде начин живота, а не пуко обављање обреда и церемонија. Зато је Еразмо, када су неки реформисти почели да протестују и захтевају промене у оквиру Римокатоличке цркве, био осумњичен да има удела у томе.

У својим делима, Еразмо је на сатиричан начин разоткрио злоупотребу положаја међу свештеницима и њихову разузданост, као и папину умешаност у рат. Замерао је свештеницима што користе верске обреде и веровања — примера ради, исповедање грехова, обожавање светаца, пост и ходочашћа — да би извукли новац од верника. Осуђивао је и опраштање грехова за новац и наметање целибата.

Еразмо је 1516. године издао своју прву ревизију Новог завета на грчком, са својим коментарима и преводом на латински. То је било прво штампано издање грчког дела Светог писма. Овај превод на латински се разликовао од Вулгате. Како га је касније више пута ревидирао, он се све више размимоилазио с Вулгатом.

Једна од разлика била је у речима из 1. Јованове 5:7. Да би се оправдало небиблијско учење о тројству, у Вулгату су биле убачене речи које су гласиле: „На небу: Отац, Реч, и свети дух; и ово троје је једно.“ Еразмо је из прва два издања Новог завета изоставио те речи јер се нису налазиле ни у једном изворном рукопису грчког текста који му је био на располагању. Међутим, под притиском Цркве је у треће издање укључио те речи.

Еразмова ревидирана издања су неким преводиоцима на друге европске језике послужиле као основа за рад: Мартину Лутеру за превод на немачки, Вилијаму Тиндејлу за превод на енглески, Антонију Бручолију за превод на италијански и Франсиску де Ензинасу за превод на шпански.

Еразмо је живео у историјском периоду верских превирања, и његов превод грчког дела Светог писма је био од непроцењиве вредности протестантским реформистима. Неки су и Еразма сматрали реформистом, барем док није букнуо пламен рефомације. Тада је он одбио да стане на било чију страну у полемикама које су уследиле. Професор Дејвид Шаф је написао да је Еразмо „умро усамљен, без жеље да припада иједној цркви. Католици нису хтели да га прихвате као свог, а протестанти нису могли.“