Пређи на садржај

Пређи на садржај

 Писмо из Бенина

У шта сам се упустила?

У шта сам се упустила?

БИЛО је типично западноафричко јутро. У ваздуху су се мешали мириси разних сосова и пиринча. Жене су с лакоћом носиле огроман терет на глави. Звук срдачног смеха преплитао се са жучним ценкањем. Тек изашло сунце већ је подсећало на ужарену лопту.

Када је група деце угледала мене, белкињу, брже-боље су започела уобичајену песму и игру. Пошто овде белог човека зову јово, песма почиње речима: „Јово, јово, бон соа.“ На крају деца постављају питање: „Има ли нека награда за нас?“ Један дечак није певао. Када сам наставила својим путем, он ме је пратио гестикулирајући рукама. Деловало је као знаковни језик. У Сједињеним Државама сам учила да спелујем на америчком знаковном језику, али Бенин је француско говорно подручје.

Некако сам се сетила знакова за осам слова свог имена и показала како се зовем. Дечаково лице се наједном развукло у осмех. Зграбио ме је за руку и повео кроз узане улице до свог дома — типичне двособне куће од шупљих бетонских блокова. Његова породица се окупила око мене и сви су почели да ми се обраћају на знаковном. Шта ћу сад? Поново сам показала своје име на знаковном језику и потом написала на папир да сам мисионар који поучава Библији и да ћу доћи опет. Ту су били и људи из комшилука који чују, и сви су климали главом у знак одобравања. ’У шта сам се упустила?‘, помислих у себи.

Код куће сам размишљала о томе да мора постојати неко ко би овим људима могао пренети Божје обећање: „Уши глувима отвориће се“ (Исаија 35:5). Мало сам истраживала и сазнала да према једном попису, у Бенину постоји 12 000 глувих особа и оних са оштећеним слухом. На моје одушевљење, открила сам да се у школама за глуве користи амерички знаковни језик, а не француски. Али нажалост ниједан Јеховин сведок овде није знао знаковни. Једној Сведокињи сам са уздахом рекла: „Волела бих да нам дође у помоћ неко ко зна знаковни језик.“ Одговорила ми је: „Па ти си овде, зар не?“ И била је у праву! Наручила сам књигу за самостално учење језика, као  и DVD-е на америчком знаковном које су издали Јеховини сведоци. Моје молитве за помоћ су биле услишене када се из Камеруна доселила Сведокиња која добро зна знаковни језик.

Брзо се прочула вест о мом учењу. Рекли су ми да треба да посетим Бриса, који се бавио осликавањем натписа. Усред топле и влажне климе, било је прилично пријатно и свеже у његовом атељеу, то јест радионици од испреплетеног палминог лишћа. Од вишегодишњих трагова четкице, зидови су му били ишарани у свим дугиним бојама. Обрисао је прашину са две столичице и гледао у мене, чекајући да почнем. Убацила сам DVD у свој преносиви плејер. Привукао је столицу ближе малом екрану. „Разумем! Разумем!“, показао је знаковима. Деца из комшилука су се окупила извијајући вратове како би видела шта се дешава. Једно дете није могло да издржи а да не пита: „Зашто гледају филм без звука?“

Кад год сам посетила Бриса, гужва око плејера била је све већа. Ускоро су он и други почели да долазе на наше састанке. Покушавајући да им преводим, боље сам савладала језик. Како је група расла, неки су чак почели да ме траже. На пример, једног дана сам возила свој стари ауто који је бучно негодовао када бих налетела на рупу покушавајући да заобиђем залутале козе и свиње. Одједном сам чула снажан ударац отпозади. ’Само да није још неки квар!‘, помислила сам. Али био је то заправо глувонеми човек који је трчао за мојим аутом и покушавао да ми привуче пажњу најбоље што је знао — ударајући у мој ауто!

И у другим градовима су ницале групе на знаковном језику. Када је организовано да се делови програма на нашем конгресу преводе на знаковни, и ја сам била замољена да помогнем. Док сам стајала на бини и чекала да говорник почне, у мислима сам се на тренутак вратила у време када сам тек дошла на своју доделу. Некада сам се питала: „Шта још могу да урадим као мисионар у Африци?“ Гледајући у публику, схватила сам да сам пронашла одговор — бићу мисионар који помаже глувима. Више се не питам у шта сам се упустила.