Пређи на садржај

ПРИМЕРИ ВЕРЕ | ЈОНАТАН

„Јехову ништа не може спречити“

„Јехову ништа не може спречити“

 Осамљена група војника у предстражи проматра безводни и огољени предео. Филистејским војницима је нешто привукло пажњу – двојица Израелаца стоје усред равнице с друге стране кланца. Војницима је тај призор занимљив, јер их не доживљавају као претњу. Филистеји већ дуже време владају над Израелцима, који чак и своје пољопривредне алатке морају да оштре код њих. Зато је израелска војска слабо наоружана. На крају крајева, то су само два човека! Чак и да су наоружани ратници, како би могли да им науде? Зато им Филистеји подругљиво добацују: „Дођите овамо да вам нешто кажемо!“ (1. Самуилова 13:19-23; 14:11, 12).

 Другим речима, Филистеји су хтели да их науче памети, али ће заправо они извући дебљи крај. Двојица Израелаца се спуштају низ кланац, прелазе га и затим се пењу ка Филистејима. Толико је стрмо да користе и руке и ноге док се веру по стенама, али не одустају, већ се брзо приближавају и иду право према стражи! (1. Самуилова 14:13). Филистеји сада виде да је човек који иде напред наоружан, а да за њим иде слуга који му носи оружје. Да ли се овај човек одважио да крене у напад на филистејску војску? Да ли је он луд?

 Не. Он је човек снажне вере. Реч је о Јонатану. Његова животна прича обилује поукама за нас. Иако не учествујемо у дословним ратовима, од њега можемо научити много тога о храбрости, верности и несебичности, особинама које су нам неопходне да бисмо стекли праву веру (Исаија 2:4; Матеј 26:51, 52).

Веран син и храбар ратник

 Да бисмо разумели зашто је Јонатан напао филистејску стражу, најпре морамо сазнати нешто више о њему. Јонатан је био најстарији син првог израелског краља Саула. Када је Саул помазан за краља, Јонатан је већ имао око двадесет година или нешто више. По свему судећи, Јонатан је био близак са својим оцем, који је имао велико поверење у њега. У то време, Јонатанов отац није био само висок, згодан и храбар већ и нешто много важније – понизан човек снажне вере. Јонатану је било јасно зашто је Јехова изабрао Саула за краља. Чак је и пророк Самуило рекао да у целој земљи нико није био као Саул (1. Самуилова 9:1, 2, 21; 10:20-24; 20:2).

 За Јонатана је сигурно била част да се под командом свог оца бори против непријатеља Јеховиног народа. Ти ратови нису били налик данашњим сукобима. Израелци су били Јеховин изабран народ и стално су их нападали народи који су обожавали лажне богове. Филистеји, који су служили лажним боговима попут Дагона, често су тлачили Јеховин изабрани народ па чак и покушавали да га униште.

 Зато је за човека попут Јонатана борба против Божјих непријатеља била питање верности Јехови. Он га је због тога благословио. Убрзо након што је постао краљ, Саул је Јонатана поставио над 1 000 војника и он их је повео у напад на филистејску војску у Гави. Иако су били слабо наоружани, уз Јеховину помоћ добили су битку. Филистеји су зато почели да окупљају огромну војску. Многи Саулови војници су били престрављени. Неки су побегли и сакрили се, а неки су прешли на супротну страну. Али Јонатан није устукнуо! (1. Самуилова 13:2-7; 14:21).

 Оног дана који је описан на почетку чланка, Јонатан је одлучио да се искраде само са својим слугом. Док су се приближавали стражи у Михмасу, Јонатан је свом слуги саопштио план – појавиће се пред филистејским војницима. Ако им Филистеји упуте изазов да се попну до њих, то ће бити знак да ће им Јехова помоћи. Слуга се одмах сложио, можда подстакнут Јонатановим снажним речима: „Јехову ништа не може спречити да спасе, било с много или с мало људи“ (1. Самуилова 14:6-10). Шта је тиме хтео да каже?

 Очигледно је Јонатан добро познавао свог Бога. Знао је да је Јехова у прошлости помагао свом народу да порази непријатеље који су по бројности били далеко надмоћнији. Бог је понекад Израелцима донео победу само преко једне особе (Судије 3:31; 4:1-23; 16:23-30). Зато је Јонатан знао да победа не зависи ни од броја ни од снаге ни од наоружања Божјих слугу, већ од њихове вере. С таквом вером, Јонатан је питао Јехову да ли да нападну филистејску стражу и тражио је знак по коме ће знати да имају његову подршку. Када је добио тај знак, Јонатан је храбро кренуо у акцију.

 Запазимо две одлике Јонатанове вере. Као прво, он је имао дубоко страхопоштовање према Јехови. Знао је да Свемоћни Бог, иако може остварити своју намеру без људске помоћи, ипак радо благосиља своје верне слуге (2. Летописа 16:9). Као друго, Јонатан је тражио доказ да има Јеховину подршку пре него што је кренуо у напад. Ми данас не тражимо натприродне знакове од Бога да бисмо били сигурни да је он задовољан нашим поступцима. Пошто имамо надахнуту Божју Реч, знамо шта Бог очекује од нас (2. Тимотеју 3:16, 17). Да ли у Библији тражимо савет пре него што донесемо неку важну одлуку? Ако је тако, тиме показујемо да нам је Божје гледиште важније од личног, баш као и Јонатану.

 Неустрашиви Јонатан и његов слуга хитро се пењу уз кланац. Када Филистеји схватају да су нападнути, шаљу своје људе њима у сусрет. Филистеји су у предности не само зато што су бројнији већ и зато што се налазе на узвишици, тако да би требало лако да их савладају. Али Јонатан обара једног за другим, а његов слуга иде за њим и убија оне који су преживели. Тако су ова два човека на малом простору побила 20 непријатељских војника! Јехова је учинио још нешто. У Библији читамо: „Тада је страх завладао у логору у пољу и међу свим стражарима. Чету пљачкаша такође је обузео страх, а и земља се затресла. Завладао је страх од Бога“ (1. Самуилова 14:15).

Јонатан и слуга који му је носио оружје напали су наоружану стражу непријатељске војске

 Саул и његови људи су издалека посматрали како се пометња и паника шире међу Филистејима, који су се чак окренули један против другог (1. Самуилова 14:16, 20). Израелци су се охрабрили и напали Филистеје, вероватно узевши оружје које је остало иза њих. Јехова је свом народу тог дана дао велику победу. Он се до данас није променио. Ако попут Јонатана и његовог слуге имамо веру у Бога, никада нећемо зажалити због својих одлука (Малахија 3:6; Римљанима 10:11).

Он је с Богом извршио то дело

 Исход ове битке за Саула није био тако славан као за Јонатана. Саул је направио неколико кобних грешака. Он није послушао Јеховиног пророка Самуила, јер је принео жртву коју је требало да принесе тај пророк, који је био и Левит. Зато му је Самуило, када је стигао, рекао да се због непослушности његово краљевство неће одржати. Поред тога, када је Саул послао своје људе у битку, опет је поступио безумно заклевши их: „Проклет био човек који би нешто јео пре вечери, док се не осветим својим непријатељима!“ (1. Самуилова 13:10-14; 14:24).

 Нажалост, ове речи су откриле Саулову тамну страну. Да ли је овај некада понизан и Богу веран човек постао амбициозан и сујетан? Осим тога, Јехова никада није рекао да се овим храбрим и пожртвованим војницима наметне овако неразумна забрана. А шта рећи за Саулове речи „док се не осветим својим непријатељима“? Да ли је тиме хтео да каже да је само он битан у том рату? Да ли је заборавио да је Јеховина правда била најважнија, а не његова жеђ за осветом, славом и победом?

 Јонатан није знао за очеву безумну заклетву. Исцрпљен од жестоке борбе, он је умочио свој штап у саће и појео мало меда. То му је одмах повратило снагу. А онда му је један од његових људи рекао шта је његов отац наредио. Јонатан је одговорио: „Мој отац доноси невољу земљи. Ево погледајте како су ми очи засјале јер сам окусио мало меда. Шта би тек било да је народ данас јео од плена који је узео од својих непријатеља! Овако покољ Филистеја није велик као што је могао бити“ (1. Самуилова 14:25-30). Био је у праву. Јонатан је био веран син, али није био слепо послушан. Он се није беспоговорно слагао са свим што је његов отац урадио или рекао и због те разумности други су га поштовали.

 Чак ни када је Саул сазнао да је Јонатан прекршио његову забрану, није хтео да призна колико је та заповест била сулуда. Штавише, сматрао је да његов син заслужује смрт! Јонатан му се није супротставио нити га је молио за милост. Његов одговор је био упечатљив. Не марећи за свој живот, рекао је: „Ево ме, нека умрем!“ Међутим, Израелци су се побунили: „Зар да умре Јонатан, који је донео ову велику победу Израелу? Нипошто! Тако жив био Јехова, ниједна длака с његове главе неће пасти на земљу, јер је он с Богом данас извршио ово дело!“ Шта се потом десило? Саул се уразумио. Даље читамо: „Тако је народ избавио Јонатана и он није погинуо“ (1. Самуилова 14:43-45).

„Ево ме, нека умрем!“

 Својом храброшћу, залагањем и несебичношћу Јонатан је стекао добро име. Захваљујући томе, избегао је опасност. И ми поступамо мудро ако се преиспитујемо какву репутацију стичемо из дана у дан. Библија каже да је добро име нешто веома вредно (Проповедник 7:1). Ако попут Јонатана стичемо добро име пред Јеховом, наша репутација ће бити право благо.

Све дубљи понор

 Упркос свим Сауловим грешкама, Јонатан се годинама верно борио на страни свог оца. Можемо само замислити колико је био очајан када је видео како његов отац постаје непослушан и поносан човек. Саул је тонуо све дубље, а Јонатан је био немоћан да то спречи.

 Ситуација је достигла врхунац када је Јехова рекао Саулу да поведе рат против Амаличана, народа који је толико огрезао у злу да је Јехова још у Мојсијево време прорекао да ће бити истребљен (Излазак 17:14). Требало је да побије сву стоку и да погуби њиховог краља Агага. Саул је добио битку и нема сумње да се Јонатан као и обично храбро борио под командом свог оца. Али Саул се безобзирно оглушио о Јеховину заповест и одлучио је да поштеди живот краљу Агагу и задржи све што је вредно и најбољу стоку. Зато је пророк Самуило пренео Саулу Јеховину коначну пресуду: „Пошто си одбацио Јеховину реч, и он тебе одбацује да више не будеш краљ“ (1. Самуилова 15:2, 3, 9, 10, 23).

 Убрзо након тога, Јеховин дух је одступио од Саула. Без Јеховине љубави и подршке, Саула су почеле да муче нагле промене расположења, мрзовоља и страхови. Изгледало је као да му је Бог уместо свог духа дао зао дух (1. Самуилова 16:14; 18:10-12). Јонатану је сигурно било веома тешко када је видео колико се његов отац који је некада био племенит човек променио! Па ипак, Јонатан никада није престао да верно служи Јехови. Подржавао је свог оца најбоље што је могао, и чак му је понекад отворено говорио шта мисли. Ипак, на првом месту у животу увек му је био Јехова, његов Отац и Бог, који се никад не мења (1. Самуилова 19:4, 5).

 Да ли се неко кога волите, можда неки члан ваше породице, драстично променио нагоре, а ви сте били сведок тих промена? То може бити изузетно болно. Јонатанов пример нас подсећа на речи које је псалмиста касније записао: „Ако ме и отац и мајка оставе, Јехова ће ме прихватити“ (Псалам 27:10). Јехова је веран Бог. Он ће вас прихватити и биће вам најбољи Отац, чак и када вас несавршени људи разочарају или изневере.

 Јонатан је вероватно схватио да ће Јехова одузети Саулу краљевску власт. Како је реаговао? Да ли се икада питао какав би он био владар? Да ли је прижељкивао да исправи неке очеве грешке и да остави бољи пример као веран и послушан краљ? Ми не знамо о чему је он размишљао, али шта год да је то било знамо да се то никада није остварило. Да ли то значи да је Јехова напустио овог верног човека? Ни у ком случају. О Јонатану читамо у Библији као о најлепшем примеру верног пријатеља! То ће бити главна тема следећег чланка о Јонатану.