Грех је сваки поступак, осећање или мисао који се косе с Божјим мерилима. Грех представља кршење Божјег закона. До њега долази када радимо оно што је неисправно, то јест неправедно у Божјим очима (1. Јованова 3:4; 5:17). Према Светом писму, грех је и када свесно пропустимо да урадимо оно што је исправно (Јаковљева 4:17).

 На језицима на којима је писана Библија, речи које се преводе као „грех“ значе „промашити циљ“, то јест мету. На пример, за неке војнике у древном Израелу пише да су веома прецизно гађали из праћке, „не промашујући циљ“. Тај израз би се могао дословно превести са „не чинећи грех“ (Судије 20:16). Дакле, када не поступамо у складу с Божјим савршеним мерилима, ми промашујемо циљ, то јест чинимо грех.

 Бог је Створитељ свега што постоји и зато има право да поставља мерила за људе (Откривење 4:11). Њему смо одговорни за оно што радимо (Римљанима 14:12).

Да ли је могуће потпуно избећи грех?

 Није. Библија каже: „Сви су сагрешили и не одражавају Божју славу“ (Римљанима 3:23; 1. Краљевима 8:46; Проповедник 7:20; 1. Јованова 1:8). Због чега је то тако?

 Први људи, Адам и Ева, на почетку су били безгрешни. Били су створени као савршени људи, по Божјој слици (Постанак 1:27). Међутим, пошто нису слушали Бога, изгубили су савршенство (Постанак 3:5, 6, 17-19). Када су добили децу, на њих су пренели грех и несавршеност, попут неке наследне болести (Римљанима 5:12). Зато је древни израелски краљ Давид рекао: „Грешан сам рођен“ (Псалам 51:5).

Да ли су неки греси тежи од других?

 Јесу. На пример, Свето писмо каже да су људи у древном Содому били зли и да су много грешили и да је њихов грех био „веома тежак“ (Постанак 13:13; 18:20). Тежина греха може се одредити помоћу следећа три фактора.

1.   Озбиљност греха. Свето писмо нас упозорава да не чинимо озбиљне грехе као што су полни неморал, идолопоклонство, крађа, опијање, изнуђивање, убиство и окултизам (1. Коринћанима 6:9-11; Откривење 21:8). Свето писмо прави разлику између тих греха и ненамерних или непромишљених греха, као што су речи или поступци којима можемо повредити друге (Пословице 12:18; Ефешанима 4:31, 32). Међутим, Библија нас подстиче да не умањујемо озбиљност ниједног греха, јер то може довести до озбиљнијег кршења Божјег закона (Матеј 5:27, 28).

2.   Мотив. Неке грехе починимо зато што не знамо какво је Божје гледиште (Дела апостолска 17:30; 1. Тимотеју 1:13). Премда не оправдава такве грехе, Библија прави разлику између њих и греха којима се намерно крши Божји закон (Бројеви 15:30, 31). Када неко намерно чини грехе, он то ради зато што има „зло срце“ (Јеремија 16:12).

3.   Учесталост. Према Библији, није исто када неко једном почини грех и када га понавља током дужег периода (1. Јованова 3:4-8). Бог ће осудити оне који наставе да намерно греше чак и након што сазнају шта је исправно (Јеврејима 10:26, 27).

 Они који почине озбиљан грех могу имати снажан осећај кривице. Примера ради, краљ Давид је рекао: „Преступи моји [су] допрли изнад главе моје, као тежак терет претешки су за мене“ (Псалам 38:4). Међутим, није све изгубљено. Свето писмо каже: „Нека зли остави свој пут и неправедник своје мисли. Нека се врати Јехови, који ће му се смиловати, нашем Богу, јер ће му великодушно опростити“ (Исаија 55:7).