НАКОН оснивања хришћанства, Исусови следбеници су наставили да шире његова учења по целом Римском царству. У многим земљама, међу којима су и Велика Британија, Египат и Србија, још увек се могу видети римски путеви, аквадукти и споменици. Ти остаци из римског доба су стварни. Подсећају нас да су Исус и његови апостоли такође постојали и да њихове речи и дела нису измишљени. Ево једног примера: ако се нађете на древном Апијевом путу, ви ходате истим путем којим је апостол Павле ишао у Рим (Дела апостолска 28:15, 16).

Библијски запис о Исусу и његовим ученицима садржи многобројна указивања на историјске догађаје из првог века. Запазите како је Лука, један од писаца Библије, истакао годину у којој су се одиграла два изузетно значајна догађаја: почетак службе  Јована Крститеља и крштење Исуса, који је тада постао Христ, то јест Месија. Лука је написао да се то десило „у петнаестој години владавине цара Тиберија [29. н. е.], кад је Понтије Пилат био намесник Јудеје, Ирод тетрарх у Галилеји“ (Лука 3:1-3, 21). Лука је споменуо још четири истакнуте личности — Иродовог брата Филипа, Лисанију, Ану и Кајафу. Свих седам имена се спомињу и у списима световних историчара. Укратко ћемо рећи нешто о Тиберију, Пилату и Ироду.

Цар Тиберије. Позната историјска личност, чији је лик сачуван на многим уметничким делима. Римски сенат га је прогласио за цара 15. септембра 14. н. е., када је Исус имао око 15 година.

Понтије Пилат. Његово име се појављује уз Тиберијево у списима римског историчара Тацита, кратко након што је било завршено писање Библије. Говорећи о хришћанима, Тацит је написао: „Име су добили по Христу који је за Тиберијеве владе погубљен по пресуди прокуратора Понтија Пилата.“

Ирод Антипа. Познат је као градитељ Тиберијаде, града на обали Галилејског мора. Ту је подигао и своју палату. Вероватно је у Тиберијади по његовом наређењу била одрубљена глава Јовану Крститељу.

У библијским записима се такође указује на неке од важнијих догађаја из римског периода. У вези са Исусовим рођењем, Библија каже: „У то време изашла је наредба цара Августа да се попише све становништво. Био је то први попис који је извршен док је Квириније управљао Сиријом. Сви су ишли на попис, свако у свој град“ (Лука 2:1-3).

Квиринија спомињу и Тацит и јудејски историчар из првог века, Јосиф Флавије. Као доказ да су се такви пописи стварно вршили служи наредба коју је издао један римски намесник. У примерку те наредбе, који се чува у Британској библиотеци, стоји: „Будући да је дошло време да се свако домаћинство попише, неопходно је да се сви, који из било ког разлога бораве ван своје области, врате својим кућама.“

Библија нам открива и да је током владавине римског цара Клаудија ’завладала велика глад‘ (Дела апостолска 11:28). Историчар Јосиф потврђује те речи. Он је написао: „У то време их је заиста погодила глад и многи људи су умрли.“

 Поред тога, у Делима апостолским 18:2 пише да је „Клаудије наредио да сви Јудејци напусте Рим“. У прилог томе говори Клаудијева биографија, коју је око 121. н. е. написао римски историчар Светоније. Клаудије је „протерао све Јудејце из Рима“, каже Светоније, додајући да су Јудејци „стално изазивали немире“ јер су гајили непријатељство према хришћанима.

Отприлике у време када је владала проречена глад десило се још нешто. Из Библије сазнајемо да је Ирод Агрипа, обучен у „краљевско рухо“, држао говор пред народом. Окупљени људи су задивљено повикали: „То је божји глас, а не људски!“ Библијски запис каже да су након тога Агрипу „изјели црви и тако је издахнуо“ (Дела апостолска 12:21-23). О овом догађају је писао и Јосиф, који је укључио још неке појединости. Према његовим речима, Агрипа је држао говор у „одори потпуно истканој од сребра“. Такође је навео да га је ’изненада обузео страховит, раздирућ бол у стомаку‘ и да је умро пет дана касније.

У Библији такође налазимо упечатљива пророчанства која су била записана и испунила се у римско доба. Примера ради, када је Исус ушао у Јерусалим, заплакао је над њим и рекао на који ће начин римска војска уништити град: „Доћи [ће] дани кад ће твоји непријатељи подићи око тебе ограду од зашиљених колаца... Неће оставити у теби ни камен на камену, јер ниси препознао да је Бог дошао да испита каква су твоја дела“ (Лука 19:41-44).

Међутим, Исусови следбеници ће имати прилику да побегну. Како? Исус им је унапред детаљно објаснио шта да учине. „Кад видите да је Јерусалим опколила војска и улогорила се око њега“, упозорио их је он, „тада знајте да се његово опустошење приближило. Тада они који буду у Јудеји нека беже у горе. Они који буду у [Јерусалиму] нека га напусте“ (Лука 21:20, 21). Исусови следбеници су се вероватно питали: ’Како ћемо побећи из опкољеног града?‘

Историчар Јосиф је описао шта се десило. Када је 66. н. е. римски намесник узео из храмске ризнице новац који су Јудејци дуговали за порез, разбеснели јудејски побуњеници су поубијали римске војнике и прогласили независност. Касније те године, Цестије Гал, римски намесник Сирије, запутио се на југ са 30 000 војника и стигао у Јерусалим током верског празника. Ушао је у предграђа и чак почео да поткопава зидине храма у ком су побуњеници нашли уточиште. Гал се затим повукао без икаквог очигледног разлога! Пуни усхићења, Јудејци су нападали његову војску која се повлачила.

Овај преокрет није заварао верне хришћане. Било им је јасно да се пред њиховим очима испуњава Исусово невероватно пророчанство: град је опколила војска! Када се та војска повукла, хришћани су схватили да им се указала прилика да побегну. Многи су отишли у Пелу, политички неутралан град претежно настањен нејеврејима, који се налазио у брдима с друге стране Јордана.

Шта се десило с Јерусалимом? Римска војска се вратила на челу с Веспазијаном и његовим сином Титом, који су овог пута повели 60 000 војника. Стигли су до града нешто пре Пасхе 70. н. е. и опколили га. Тако су ухватили у клопку и становнике и ходочаснике који су са свих страна дошли на прославу празника. Римски војници су посекли све дрвеће око града и направили зид од зашиљених колаца, баш као што је Исус прорекао. Јерусалим је пао после опсаде која је трајала око пет месеци.

Премда је Тит наредио војницима да не дирају храм, један од њих је бацио бакљу и изазвао пожар, после чега је та грађевина до темеља разрушена. Тако су се у потпуности испуниле Исусове речи. Према Јосифом извештају, умрло је око 1 100 000 Јудејаца и прозелита, углавном од глади и заразних болести. Осталих 97 000 било је  одведено у заточеништво. Многи су завршили у Риму као робови. Ако посетите Рим, можете видети чувени Колосеум, који је завршен након Титовог војног похода на Јудеју, као и Титов славолук, који је подигнут у спомен на освајање Јерусалима. Нема сумње да се библијска пророчанства увек испуњавају до најситнијих детаља. Зато је веома важно да озбиљно схватимо оно што Библија каже о будућности.

Када је био изведен пред римског намесника Понтија Пилата, Исус је говорио о краљевству које „није део овог света“ (Јован 18:36). Поучио је своје следбенике да се моле за ту краљевску власт. „Оче наш, који си на небесима“, рекао је Исус, „нека дође краљевство твоје. Нека буде воља твоја, како на небу тако и на земљи“ (Матеј 6:9, 10). Вреди запазити да ће Божје Краљевство омогућити да се на земљи врши Божја воља, а не воља поносних и частољубивих људи.

Исус је краљ тог небеског Краљевства. У складу с Божјом првобитном намером, он ће целу нашу планету претворити у рај (Лука 23:43).

Када ће се Божје Краљевство умешати у збивања на земљи? Одговор на то питање назире се у ономе што је Исус након ускрсења открио апостолу Јовану, који је био заточен на острву Патмос током владавине римског цара Домицијана, Титовог брата. Исус му је говорио о „седам краљева“ и рекао: „Пет их је пало, један влада, а други још није дошао, али кад дође, остаће кратко“ (Откривење 17:10).

У време када је Јован забележио ове речи, пет „краљева“, то јест царстава је већ пало: Египат, Асирија, Вавилон, Медо-Персија и Грчка. Онај који је владао био је Рим. Према томе, преостао је још само један „краљ“ — последња светска сила у библијској историји. О коме се ради? Колико ће владати? Одговоре на ова питања потражите у следећем издању Пробудите се!